Ovakav narativ čoveka koji se u javnosti pozicionirao kao jedini "glas razuma" postaje izuzetno toksičan i naporan za domaći sport. Postalo je uobičajeno pravilo da je Rade Bogdanović uvek prvi na braniku kada treba oštro iskritikovati, popljuvati i poniziti reprezentativce kada god ekipa zabeleži loš rezultat. Sa druge strane, javnost nikada od njega nije čula niti jednu jedinu reč iskrene pohvale, podrške ili vetra u leđa kada ti isti momci donose radost naciji, postižu odlučujuće golove i odvode Srbiju na najveća svetska i evropska takmičenja. Omalovažavanje profesionalnog sportiste koji iza sebe ima milionske ugovore i status jedne od najvećih zvezda evropskog fudbala, kroz sramne aluzije o "bolu u predelu testisa", govori isključivo o Bogdanovićevoj potrebi za jeftinim senzacionalizmom i skupljanjem lajkova na društvenim mrežama.
Istina o povredama i operaciji u Londonu o kojoj analitičar ćuti
Za razliku od Bogdanovićevih logičkih konstrukcija i "kafanskih" teorija, Dušan Vlahović za svaki svoj izostanak iz nacionalnog tima uvek ima itekako jasan, opravdan i medicinski dokumentovan razlog. Podsetimo se kroz kakav je pakao naš reprezentativac prošao tokom prošle sezone u dresu torinske "Stare dame". Nakon teške i izuzetno komplikovane povrede mišićno-tetivnog spoja dugog aduktora leve noge, koju je zadobio na utakmici protiv Kaljarija, Vlahović je bio primoran da ode na hitnu i komplikovanu operaciju u Londonu.
Italijanski medicinski stručnjaci i ugledni sportski listovi poput Gazete delo Sport upoređivali su težinu ove povrede sa prelomom noge za igrača takve eksplozivnosti i konstitucije. Dušan je nakon te operacije mesecima bio na štakama, prošao kroz mukotrpan proces rehabilitacije i bukvalno učio ponovo da hoda i trči u punom sprintu kako bi se vratio na teren. Optužiti momka koji je prošao kroz takve hirurške zahvate i bolne oporavke da "folira" povredu i bira utakmice za Srbiju predstavlja vrhunac bezobrazluka i svedoči o potpunom odsustvu empatije i sportskog fer-pleja.
Golgeterska mašina u Juventusu i Bešiktašu i surove brojke u dresu Srbije
Uprkos toj strašnoj povredi i višemesečnoj pauzi, Vlahović je te sezone uspeo da uradi neverovatne stvari za Juventus. Bio je ubedljivo prva violina i najbolji strelac tima, postizao ključne golove u Seriji A i Ligi šampiona, a svojim pogocima je doneo klubu povratak u evropsku elitu. Svoju surovu klasu nastavio je da demonstrira i nakon prelaska u turski Bešiktaš, gde je od samog starta ove sezone počeo da rešeta mreže i ispisuje istoriju turskog velikana, postavši jedini debitant u ovom veku koji je vezao četiri utakmice sa postignutim pogotkom.
Kada je u pitanju učinak u nacionalnom timu Srbije, statistika i činjenice u potpunosti ogoljavaju sve Bogdanovićeve neistine. Vlahović je na 41 odigranoj utakmici za „Orlove“ postigao čak 16 golova i zabeležio 7 asistencija. Kad god je obukao dres sa nacionalnim grbom, od Tirane i Lisabona pa sve do Svetskog prvenstva u Kataru, ovaj momak je ostavljao i poslednju kap znoja i krvi na terenu, igrajući neretko i pod blokadama kako bi pomogao drugovima iz reprezentacije. Srbija nije toliko velika, niti fudbalska bogata nacija da bi na ovakav sraman način blatila i odricala se igrača svetske klase kao što je Dušan Vlahović. Vreme je da se stane na put dežurnim pljuvačima i da se pruži preko potrebna podrška momcima koji jedini imaju hrabrosti da izađu na teren i bore se za ovu zemlju!
Kult reprezentacije i reči koje odzvanjaju: „Svi od malih nogu maštamo o ovom dresu!”
Dok ga dežurni analitičari optužuju za nedostatak patriotizma, ranije i izuzetno emotivne izjave prve zvezde Bešiktaša Dušana Vlahovića u potpunosti ogoljavaju sve jeftine teorije zavere. Podsetimo se reči koje je naš najbolji napadač izrekao uoči odlaska na veliko takmičenje, kada je sa ogromnim ponosom u glasu objasnio šta za njega lično predstavlja igranje pod zastavom domovine:
„Velika je stvar za našu malu zemlju što smo na tako velikom događaju. Svi igrači od malih nogu maštaju da igraju za svoju zemlju na velikom takmičenju, stvarno sam srećan i ponosan što ću imati priliku da igram sa svojom zemljom. Osećamo svi ponos i jedva čekamo da damo 100 odsto na terenu.”
Ovakav stav momka koji je uvek ginuo za svaku loptu jasan je pokazatelj da je za njega državni grb svetinja. Vlahović je igrač koji je svestan svoje odgovornosti prema narodu i koji nikada, u trenucima kada je bio potpuno zdrav, nije postavljao pitanje da li će se staviti na raspolaganje selektoru Veljku Paunoviću. Nazivati folirantom momka koji živi za golove u nacionalnom dresu i koji je teška srca, nakon brutalnih startova u prvenstvu Turske i povrede lista, morao da otkaže dolazak, predstavlja klasičan primer rušenja kulta reprezentacije.
Mehanizam populizma: Zašto Rade Bogdanović živi isključivo u blatu kritike?
Da bismo u potpunosti razumeli motive iza novog, sramnog napada na Dušana Vlahovića, moramo se dublje osvrnuti na lik i delo Radeta Bogdanovića i ogoliti obrazac po kom on godinama funkcioniše u medijskom prostoru. Bogdanović je odavno shvatio surovu istinu domaćeg mentaliteta – u Srbiji se pozitivne vesti, pohvale i stručne, konstruktivne analize taktičkih zamisli slabo "prodaju".
Njegovo delovanje se zasniva na čistom populizmu i svesnom podilaženju najnižim strastima publike koja nakon svakog poraza reprezentacije traži krivca i dežurnu žrtvu. Rade nikada nije tu da pruži podršku kada je teško, niti da realno skenira napredak u igri, jer uloga "estradnog kritičara" zahteva konstantno održavanje visoke temperature i kreiranje skandala tamo gde ih nema. Pljuvanje po momcima vrednim milionima evra, koji igraju u najjačim ligama sveta, Bogdanoviću donosi status "čoveka iz naroda koji sme da kaže istinu", dok u realnosti iza toga stoji samo jeftino sakupljanje poena i klikova na društvenim mrežama.
Kompleks nerealizovane karijere i lečenje frustracija preko tuđih leđa
Kada zagrebemo ispod površine teze o "latentnom bolu u predelu testisa", otvara se još jedno, prilično bolno pitanje koje se tiče same psihologije ovakvih javnih istupa. Mnogi fudbalski hroničari uočavaju da u Bogdanovićevim brutalnim i često nediplomatskim napadima na mlade asove leži duboki kompleks nerealizovane i nedorečene sopstvene fudbalske karijere.
Nekadašnji napadač, koji u svom rezimeu nema ni delić klupskih i reprezentativnih visina koje je Vlahović dostigao sa samo 26 godina, danas koristi televizijske ekrane i podkaste kao poligon za lečenje sopstvenih frustracija. Mnogo je lakše iz udobne fotelje seoskog analitičara omalovažavati operacije u Londonu i povrede ligamenata momaka koji svake sedmice igraju pod nezapamćenim pritiskom svetske javnosti. Rade Bogdanović mora da shvati da se autoritet u fudbalskom svetu ne stiče tako što ćete povređenog momka nazvati simulatorom, već tako što ćete imati hrabrosti da ponudite rešenja, a ne samo otrovne strelice koje truju kompletnu sportsku naciju.
