Navijači konstantno slušaju nova objašnjenja, opravdanja i taktičke analize posle neuspeha, ali bodovni saldo se ne menja, a Partizan tone sve niže. U trenucima kada ekipa deluje potpuno obezglavljeno na terenu, u fudbalskim kuloarima počela je da provejava radikalna, ali izuzetno intrigantna ideja o potpunom remontu sportskog sektora i povratku čoveka sa „čvrstom rukom”.
Privrženost ikona nije upitna, ali ljubav ne donosi bodove
Na užarenim klupskim funkcijama trenutno se nalaze ljudi koji su zlatnim slovima upisani u istoriju crno-belih. Šef stručnog štaba Saša Ilić i sportski direktor Radosav Petrović do srži poznaju težinu i pritisak koji nosi crno-bela boja. Oni su u svojim igračkim danima donosili titule i igrali najelitnija evropska takmičenja, a danas iz ljubavi pokušavaju da izvuku klub sa ivice ambisa.
Međutim, emocije i rezultati na terenu su dve potpuno različite kategorije. Činjenice jasno govore da popularni Sale i Raća, uprkos ogromnoj želji, trudu i odricanju, za sada ne uspevaju da pronađu pobedničku formulu i zaustave konstantno posrtanje ekipe.
Svlačionica bez kontrole: Gubitak autoriteta i incidenti sa disciplinom
Najveći problem crno-belih u proteklim mesecima nije isključivo očajna igra, već ozbiljan gubitak autoriteta i discipline unutar same svlačionice. Skorašnji incident sa izbacivanjem iz tima Dembe Seka jasno je locirao žarište problema, ali svaljivanje krivice na jednog pojedinca bila bi kardinalna greška. U Partizanu pravila ponašanja moraju biti sveto pismo za sve, bez obzira na visinu ugovora ili status na terenu.
Ilić je povlačio radikalne disciplinske poteze, ali činjenica da se isti problemi konstantno ponavljaju otvara ozbiljnu sumnju u to da li su njegove mere dovoljne. Autoritet trenera se ne meri samo kaznama, već kreiranjem sistema u kojem igračima ne pada na pamet da pređu crvenu liniju. Upravo zbog toga se u Humskoj nameće zaključak da je aktuelnom tandemu hitno potreban treći saradnik – čovek sa ogromnom energijom koji je već dokazao da ume da ukroti i najnemirnije svlačionice.
Stanojević ponovo na berzi: Da li je vreme za povratak otpisanih?
To ime se samo nameće. Aleksandar Stanojević je nedavno završio svoju misiju u turskom Karagumruku i zvanično je slobodan u izboru nove sredine. Za armiju navijača Partizana on je sinonim za uspeh, disciplinu i fanatičnu borbu. Čovek koji je crno-bele uveo u Ligu šampiona i osvajao domaće trofeje, poznat je kao strateg koji ne trpi kompromise – kod njega se u svakom sekundu znalo ko kosi, a ko vodu nosi.
Naravno, ni Stanojević nije čudotvorac sa čarobnim štapićem i njegov poslednji mandat u Humskoj nije završen onako kako je želeo. Ipak, u trenucima kada svlačionici Partizana očajnički nedostaje čvrstina, autoritet i vojnička disciplina, harizma Aleksandra Stanojevića mogla bi da bude jedini pravi lek.
Tri modela saradnje za istorijski spas Partizana
Zanimljivo je da su Stanojević, Ilić i Petrović 2010. godine stajali na istoj strani terena i uveli Partizan u evropsku elitu. Tada u ulogama šefa i ključnih igrača, a danas bi mogli da udruže snage kao ravnopravni saradnici kroz tri potencijalna modela:
- Prva opcija: Da se Aleksandar Stanojević priključi stručnom štabu Saše Ilića kao supervizor i čovek zadužen za uvođenje rigorozne discipline u timu.
- Druga opcija: Da Stanojević preuzme ulogu šefa stručnog štaba, dok bi Saša Ilić ostao na mestu prvog pomoćnika i učio od iskusnijeg kolege.
- Treća opcija: Da se za Stanojevića kreira posebna, visoka funkcija u sportskom sektoru kroz koju bi zajedno sa Petrovićem krojio strategiju kluba.
Za sada nema zvaničnih pregovora, a realizacija ove ideje zahtevala bi da svi sklone sujetu sa strane i prihvate jasno definisane uloge zarad spasa kluba. Pitanje je da li bi Ilić bio spreman da prepusti kormilo, ali u momentu kada Partizan beleži najcrnje stranice u novijoj istoriji, ponovno okupljanje proverenih partizanovaca koji znaju kako se pobeđuje predstavlja slamku spasa koju Uprava ne sme olako da ignoriše.
