Dok nacionalni tim rezultatski tone, na marginama reprezentativnih akcija dešava se paradoks koji izaziva ozbiljnu zabrinutost: Zašto selektor Veljko Paunović uporno poziva mlade, gladne i vanserijski talentovane fudbalere, a onda im uskraćuje priliku da to pokažu na terenu? Ako su oni budućnost, zašto ta budućnost utakmice posmatra u civilu, dok na terenu gledamo istrošene šablone?
Lazar Samardžić – Klasa iz Serije A koja „smeta” na klupi?
Kako je moguće da fudbaler koji iz nedelje u nedelju diktira tempo u jednoj od taktički najzahtevnijih liga sveta nema garantovano mesto i slobodu u kreaciji igre „orlova”? Lazar Samardžić blista u dresu italijanske Atalante, igra na najvišem evropskom nivou i predstavlja prototip modernog plejmejkera kakav je Srbiji preko potreban nakon kreativne suše na sredini terena. Ipak, umesto da dobije ključeve tima i punu slobodu da razigrava napadače, Samardžić prečesto biva žrtva selektorovih taktičkih opreza i defanzivnih šablona. Da li je igrač takvog kalibra i vanserijskog talenta zaista luksuz koji Srbija može da drži na klupi ili van primarne uloge dok nam sredina terena deluje potpuno odsečeno i sporo?
Vanja Dragojević – Bivši crno-beli biser dominira na Ostrvu, ali je nevidljiv za selektora
Još jedno veliko logičko pitanje za stručni štab jeste status mladog fudbalera sredine terena koji je zaludeo Škotsku. Vanja Dragojević, nekadašnji izdanak Partizanove škole, pruža vanserijske partije u dresu velikana Rendžersa. Na kultnom Ajbroksu, u ligi koja zahteva vrhunsku fizičku spremu i brzinu, bivši vezista crno-belih demonstrira zrelost i kreaciju koja daleko prevazilazi njegove godine. I dok skauti širom Evrope prate njegov trkački volumen i presecanje protivničkih napada u Glazgovu, u taboru reprezentacije Srbije situacija je potpuno drugačija. Dragojević ne dobija adekvatnu šansu da osveži naš tromi vezni red, iako su uvodni mečevi Lige nacija ogolili sve slabosti u tranziciji i postavci igre na sredini terena. Zbog čega momak sa takvim kontinuitetom na velikoj sceni ne može da dobije priliku u A timu?
Jovan Milošević i Mihajlo Cvetković – Odsečeni, sklonjeni i zaboravljeni na klupi
Napad Srbije već duže vreme pati od hroničnog nedostatka brzine i agresivnog pritiska na protivničke stopere, a rešenje za taj problem sedi na tribinama ili biva precrtano u poslednji čas. Jovan Milošević i supertalentovani Mihajlo Cvetković predstavljaju samu elitu nove generacije srpskih golgetera. Umesto da u trenucima kada realizacija škripi dobiju prostor, oni su ostali potpuno bez minuta. Mihajlo Cvetković je svoje šanse strpljivo čekao sa klupe za rezervne igrače i misliose da će odsustvom Aleksandra Mitrovića i Dušana Vlahovića dobiti šansu da se pokaže, ali pravu priliku i poverenje selektora na terenu na kraju nije dočekao. Sa druge strane, slučaj Jovana Miloševića posebno bode oči – momak je bio deo tabora, a onda je naprasno povučen iz tima i vraćen u Beograd tik pred sudbonosni put za Nemačku. Kakvu poruku selektor šalje mladim napadačima kada ih vodi na izlete ili drži na klupi bez ikakve namere da ih uvede u igru?
Vasilije Kostov – Zvezdin biser bez prava na reprezentativni barut
Sličnu sudbinu deli i talenat sa Marakane koji svojim potezima u domaćim i evropskim okvirima ostavlja skaute bez daha. Vasilije Kostov u dresu Crvene zvezde demonstrira vanserijski talenat, donoseći modernu, drsku i brzu tranziciju koja je postala zaštitni znak njegove igre. Uprkos činjenici da igra u životnoj formi i da poseduje preku potrebnu energiju da razmrda letargičan vezni red nacionalnog tima, Kostov u Paunovićevoj viziji ostaje samo nemi posmatrač sa klupe. Pitanje se nameće samo po sebi: ako u Ligi nacija, koja bi trebalo da služi za formiranje tima i uigravanje, nema mesta za igrača ovakvog potencijala, kada će ga zapravo biti?
Nikola Simić – Kapiten Partizana sklonjen nakon jedne utakmice
Status vođe i stuba odbrane beogradskih crno-belih unutar nacionalnog tima predstavlja posebnu enigmu. Nikola Simić, kapiten Partizana i standardni član odbrane, prošao je kroz sve omladinske selekcije i donosi preko potrebnu čvrstinu i stabilnost. Ipak, svoj prostor u A timu dobio je samo na otvaranju protiv Grčke, gde je odigrao korektan meč. Odmah nakon tog duela, uprkos očiglednim kadrovskim problemima i povredama koje su zadesile zadnju liniju uoči mečeva sa Holandijom i Nemačkom, Simić je ekspresno sklonjen u drugi plan. Zašto igrač sa takvim liderskim renomeom i konstantnošću gubi status u korist eksperimenata i prinudnih rešenja?
Petar Sukačev – Šesti najbolji mladi bek SVETA dobija samo pet minuta!
Najveći i najupečatljiviji paradoks Paunovićeve selekcije leži u tretmanu momka kojeg čitava planeta ima u svojim beležnicama. Prema zvaničnim podacima uglednog fudbalskog instituta CIES, Petar Sukačev je uvršten na visoko šesto mesto na listi najboljih mladih bekova na svetu do 22 godine zahvaljujući briljantnim partijama u dresu Vojvodine. Uprkos takvom svetskom priznanju, Sukačev je na svom debiju za Srbiju dobio samo nešto manje pet minuta na samom kraju meča – vreme u kojem nijedan fudbaler na svetu ne može da pokaže svoj potencijal. Da stvar bude gora, odmah nakon tog simboličnog debija, supertalentovani mladić rođen u Ćupriji je utakmice sa Holandijom i Nemačkom proveo potpuno van protokola, na tribinama. Kako opravdati ignorisanje igrača svetske klase u trenucima kada nam leva strana odbrane prokišnjava na svakom koraku?
Gde su nestali Ivan Ilić i ostali zaboravljeni asovi?
Ovo pitanje se ne odnosi samo na one koji su unutar tabora ostali bez šanse, već i na one koje je selektor svesno odlučio da ostavi po strani. Neverovatno zvuči podatak da jedan od najboljih vezista Serije A i standardni prvotimac Torina, Ivan Ilić, nije dobio poziv za ovu reprezentativnu akciju. Pored njega, van radara su ostali i drugi moderni, brzi igrači koji igraju u visokom ritmu u inostranstvu. Umesto da se formira nukleus od igrača koji poseduju brzinu i modernu agresiju, Paunović se oslanja na stare zasluge, dokazujući da Srbija radije bira provereni neuspeh nego rizik sa mladalačkom drskošću.
Glavno i suštinsko pitanje koje visi nad Starom Pazovom glasi: Zašto se ne daje prostor mladim igračima koji su gladni, željni dokazivanja i spremni da „ginu” na terenu za dres sa državnim grbom? Rezultati u Ligi nacija su jasni i neumoljivi – starija garda je pokazala limit i igra Srbije u ovom sastavu ne funkcioniše. Ako već moramo da gubimo utakmice od evropskih velesila, zar ne bi bilo logičnije i pametnije da gubimo sa momcima koji će kroz dve godine činiti kostur ove reprezentacije, nego sa igračima čiji je zenit odavno prošao? Vreme je da selektor prestane da koristi mlade igrače kao dekoraciju na treninzima i pruži im šansu da spasu srpski fudbal.
